среда, 04. март 2015.

OD IGRAČA DO TIHOG POSMATRAČA

Januar 2001. VII Svetosavski turnir.

Prvi put na parketu hale Čair...

„WOW! Kolika je ova hala... Ma gde je linija? Čekaj, nije ova... aha... au... mnogo ljudi. Ma šta to piše tamo? „Napred...“ ne vidim. Zašto se znojim ovoliko? Fokus, Milice. Fokus! Sastavi rečenicu kad te pitaju... aman! Šta ti duvaš?! Mreža. Ok, samo pogodi loptu, molim te, nemoj da je pošalješ u tribine... Što me tapše po glavi? Gde je pala lopta? Ma kad je pre prošlo... koliko treba da prođe uopšte? Gle, opet duva u ovu pištaljku! Aha, pozdrav. To znam!

Mene zove nastavnik? Prestani da se treseš, budalo... 21:18. Super! Stižemo ih. Ajde! Ijaooo... pa zašto ja serviram? Uh. Gledaj loptu... jao mama i tata... ma ne gledajte me, aman! Nemoj da promašiš. Ubaci servis. Broji do... do koliko beše? Smiri ruku. Smiri nogu prvo! Podbaci... udariiiiii. Jao, gospode, pa ovo tenisku mrežu ne bi prešlo. Op, prešlo! Uđi u polje! Idem, idem na klupu, sklanjaj me čoveče, vidiš da ne znam gde sam...“

Par sati posle tog prvog poraza na „velikoj sceni“, vratila sam se kući, malo snuždena zbog „osvojenog“ četvrtog mesta. Ali, kesa puna supica, šlagova, jafe, smokija... leči dušu. Kako je lepo kad si najmlađi, pa te nagrade! :D Da, ok, izgubili smo, ali će mama da mi napravi tortu od pudinga i šlaga. Sve je ok.

XXI Svetosavski turnir - 03.03.2015.

02.02.2002.

„Opet igramo protiv ovih! E pa, sad ste naše!“ Zaglušujuća buka od navijača. Pola hale osnovci, pola srednjoškolci... Au, ovoliko ljudi sam videla samo kad je Lapčević igrao za „Želju“ i davao Sintelonu golove sa 11 metara...  Ponovo se vraćam pognute glave, sa supicama i šlagovima u kesi. Ali, nosim je oko vrata. Nosim je u srcu. Srebro. Moja prva medalja. Ha! E, pa sad nema samo ujak svoje odbojkaške medalje. Imam ih i ja. Rešavam – imaću ih još.

Da. Imala sam ih još. Tu je zlato. Tu je i bronza. Prošle su godine... I da, ostala sam bez još jedne... i ne, tu jednu neću da oprostim ni sebi ni „onoj što mi je prelaz sudila“, a nije bio! A pre 2 godine smo zajedno zlato osvojile! Ah te sudije...

XXI Svetosavski turnir - 03.03.2015.

Maj 2007.

Hm, a što pa da ne probam i ja taj sudija da budem? Testovi položeni. Idem u halu! Jes! Praktični. Ta lepa hala... Molim? Da sudim sa „onom što mi je prelaz sudila“? Ok, nije ona tako loš lik: „Sine, ako si sigurna da si videla, sudi. Ako nisi, ne izmišljaj! Ništa ti ovo nije nepoznato, sad samo gledaš utakmicu iz malo drugačije perspektive.“ Stvarno. Lepo je ovo. Sviđa mi se ovo.

XXI Svetosavski turnir - 03.03.2015.

Januar 2008.

Opet taj parket Čaira. Opet ta publika. Ništa nepoznato, ali perspektiva mi je drugačija. „Uh, pa koliko jako treba da dunem u ovu pištaljku da me čuju? Pa kako da nadjačam publiku? Ha! Pa čuju me. Čula sam i ja svakog pre toga. Lepo je ovo. Jaooo pa zašto sudim njemu? Pa to je moj nastavnik... Uvek će i biti. Ali ja više nisam njegova učenica. Dakle, radi posao! Žao mi je, nastavniče, ali bio je prelaz...“

Zviždali su mi sa tribina i rukovali se sa mnom na terenu i 2009. Bacali na teren rolne toalet-papira i papira za kasu, a petarde po stepenicama 2010. Prekidali smo utakmice dok se raščisti teren. I posle svake izlazili ispunjeni kao da smo i mi osvojili zlato. I nijedan zvižduk sa tribina, psovka ili uvreda nije uzimana za zlo. Sport je to. I ti koji su zviždali prilazili su nam posle utakmice rečima: „SudijO! Pa sve kul, nego mora malo pritisak. Svaka čast!“ Ne. Svaka čast tebi dečko, koji si to zaista i mislio. Slobodno dođi i ponašaj se isto tako i sledeće godine. Vidiš nju? Pa neću da joj oprostim prelaz što mi je sudila jednom, ali sudim sa njom i ti nam čestitaš, iako su tvoji izgubili. To je poenta. Dođi opet. Povedi brata, sestru... dođi u halu! Budi tu svake godine, dok traje ovo. Ne dok ideš u školu. Dok traje ovo.

XXI Svetosavski turnir - 03.03.2015.

Januar 2011. XVII Svetosavski turnir

Nije to ta hala. Ali još uvek je to – to. Mika Antić. Manje je ljudi. Manji je teren. Nema veze. Ok, ta baklja na tribinama ima veze. Za koga tačno navijaš mali? Šta Kos... šta se dere on to? Koliko godina imaš, 12-13? Ne, profesore, ta „vaša deca“ nisu navijači. Oni ne navijaju za svoje. Oni vređaju protivnika i ne nije u redu. I ne ta baklja svakako nije u redu! Naročito ne na terenu! Gospode, pa ta deca su rođena u godini kad sam ja prvu medalju osvojila... Dobro, završili smo još jednu godinu. Dodeljene su medalje. Dodeljeni pehari. Proglašeni najbolji igrači... nema supica i šlagova. Nema veze, vidi ih, raduju se sa drugarima. Aman, zašto opet baklja?

Hm... da li se sećam januara 2012? Ne. 2013, 2014? Ne. Supice i šlagove vam praštaju. Nedostatak medalja neće nikad niko! Nedostatak pehara neće nikad niko! Uspeli ste. I ono lepo i pozitivno što je ostalo, tu satisfakciju i osećaj pobede, pa čak i taj bolan poraz u finalu ste im uskratili. Odigrali su, završili i otišli kući. Ni baklje, ni petarde, ni papira... Oprostiće vam i pehare i medalje... zaboraviće klinci. Ali, zašto ste i to malo nevidljive dece što igra odbojku poslali kući bez ičega?! Kaže: „Morali smo da bežIMO, nismo imALI ništa!“ Pa ko vam je oteo njihovo? To nije vaše! Niste sačuvali njihovo!

XXI Svetosavski turnir - 03.03.2015.

Januar 2015. XXI Svetosavski turnir

Hvala vam što ste vratili medalje i pehare (postolje za dodelu istih ćete sledeće godine, znam). Hvala vam što ste pustili decu da budu viđena. Hvala što ste vratili veru i meni, koja sada sa strane „drži strah“ mladim sudijama, da neki smisao postoji. Da će neko od ove dece što su danas vikala da „nije bio prelaz“ možda već sledeće godine dobiti drugu perspektivu svega ovoga. Jer sve OVO je sport – jedina svetla tačka u mraku kojim smo okruženi. Ne gasite nam svetlo, upalite još neku sijalicu!
                                                                                                      
Losha

Нема коментара:

Постави коментар